Питање "Како направити стратегију клађења?" тражи трезвен поглед на стратегије. Стратегија клађења обећава ред тамо где влада случај, а у кладионици се много прича о системима који увек добијају. Истина је скромнија: добра стратегија не мења маржу кладионице, али држи улог под контролом и одлуке чини проверљивим. Преглед показује границе стратегије, пут до сопственог плана и разлог да се обећања о сигурној заради не схвате озбиљно.
Како победити кладионицу? Дугорочно то полази за руком реткима: онима који лове грешке у квотама, воде строгу евиденцију и рачунају с тим да ће им налог бити ограничен ако стално добијају. Како зарадити на кладионици не зависи од трика, него од тачности процене и висине марже: кад је процена једнако добра као кладионичарска, маржа сваког тикета односи део улога. Већини играча реалан циљ је забава са унапред задатим трошком, а не зарада, и без враћања изгубљеног.
Стратегија клађења чини скуп правила која играч зада пре првог тикета: такмичења на која се клади, врсте опклада, висина улога и тренутак када престаје. Да ли стратегије клађења функционишу одређује оно што се од њих тражи. Ниједна не мења опкладу са негативним очекивањем у добитну, јер је маржа уграђена у сваку квоту. Њена стварна вредност је дисциплина: мање тикета из импулса, улози у буџету и евиденција која показује шта ради, а шта не.
Како направити стратегију клађења? Прво се одреди месечни износ који играч може да изгуби без последица, па се од њега рачуна улог по тикету. После тога долазе лиге и спортови које играч стварно прати, јер познавање тимова вреди више од случајних комбинација. Следи избор опкладе: код појединачних парова и кратких тикета маржа је мања него код дугих комбинација. Сваки тикет се записује са квотом, улогом и исходом, па се после месец дана план мери бројкама.
Појединачне опкладе и краћи тикети имају мању маржу, док се код дугих комбинација маржа сваког пара гомила на истом улогу.
Пауза прекида импулсивне тикете и даје време да се план упореди са евиденцијом пре него што се настави са истим улогом.
Као износ који играч може да изгуби без икаквих последица. Од њега се затим рачуна улог по тикету.
Само оне које играч заиста прати, јер знање о тимовима вреди више од насумичних комбинација из целе понуде.
Фиксан улог држи трошкове у оквиру буџета и спречава импулсивне скокове, а евиденција са истим улогом јасније показује шта ради, а шта не.